Обнова Сопотнице

Презентација о очувању културно-историјског наслијеђа Храма св.Георгија у Доњој Сопотници

Добродошли

Psaltir495_baner

У духовној, културној, политичкој и општој историји српског народа Храм Светог Ђорђа у Српском Горажду, задужбина „Херцега од Светог Саве“, великог воеводе русага босанскога и кнеза дринског, Шћепана (Стефана Косаче), који је подигнут 1446. – 1448. године заузима изузетно мјесто.

Међу дринским црквама и манастирима као што су Пива, Света Тројица Пљеваљска, Богородица Чајничка, Свети Никола у Бањи на Лиму, Рача, Папраћа, Тамна, Ломница, Троноша… Свети Ђорђе на Дрини представља нешто посебно – драгуљ у ђердану дринском, који је исто тако страдавао и изнова као птица Феникс, васкрсавао из тмине којом су га засипали освајачи у многим стољећима његовог постојања.

На раскршћу најзначајнијих путева од памтивјека, знаменити феудални владалац јужних српских земаља – Херцег Стефан Косача био је задужбинар овог вјерског и културног средишта Срба, завичају наше народне пјесме и ковнице српског језика. У његовом светосавском Захумљу управо ту у Храму Светог Ђорђа у Сопотници у Српском Горажду, штампане су прве ћириличне књиге – Служабник*, Псалтир и Молитвеник у најоригиналнијој графичкој традицији српске ћирилице, током читавог периода од 1519. до 1580. године (послије 1523. у Трговишту у Румунији).

Вријеме у којем живи Божидар Љубавић, монах Милешевски, познат по надимку Горажданин, и са синовима Теодором и Ђорђом и унуком Димитријем „логофетом“ штампа прве српске књиге, је вријеме када нестају српске државе. Његове матрице и технологију настављају монаси дрински Јован Малешевац и Матија Поповић, и то посредством славног филолога, Словенца Приможа Трубара, средином 16. вјека, у Ураху код Тибенгена. Значи, наша дринска штампарија је опште цивилизацијска тековина, јер своју технологију предаје и Истоку и Западу.

Горажде_наслијеђе

Горажде_наслијеђе (аутор М.Тамбурић)

“Жупа Дрина” завичај Светог Ђорђа је срце Немањићке земље, у величанственом вијенцу динарских планина Херцеговине, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Рашке. Преко планина и долинама дринских притока кретала се демографска ријека нашег вјечног распадног племена носећи у све стране свијета своју усмену и цивилизацијску традицију.

То је алем камен ове ријеке симбол који је након толико времена остао у својој српској зипки као парадигми (“Милешевци с Ерцеговине”), мајци светосавља, хумске земље.

Географски оквир тога славног догађања су данашњих пет наших националних паркова, највеће и најљепше европске бистрице и брзаци, кањони и горска језера, јединствена флора и фауна, најљепши зелени покров који још није биосферски и економски валоризован. Ту још увијек је једино мјесто гдје се вију орлови.

Средњовјековни српски градови, Соко, Ђурђевац, Самобор, Бродар, Добрун, све до Зворника допуњавају овај Ђердан, божанствени музеј под отвореним небом.

Свети Ђорђе је јемствени споменик крсној слави породице Косача, особена предстража и својеврсна караула српског ентитета и идентитета. Но догађаји јој нису ишли на руку те је више пута смртно страдавала, а последњи пут 1992. године пред лицем међународне јавности и војске просвећених земаља. Свети Ђорђе није могао да изађе на крај са аждајом зла.

Некако скрајнут и сметнут, изван домашаја пажње културне јавности, остао је, као сироче без мајчинске заштите, старио је и пропадао у знаку оне Шантићеве пјесме “Ја се рушим као и ти, о мој доме стари”. Под тим ударима нeмара, немилосрђа и студени сваке врсте која ремети наше односе са Богом, који нас штити и кажњава, Свети Ђорђе на Дрини прераста у тужни биљег наше лакоумности, површности и несолидарности са светињама које су надживјеле вријеме и које ће надгорњати и наше пролазне овоземаљске животе.

Најзад, дошао је час да се историји врати дуг. Одбор који води акције поводом обиљежавања Јубилеја СПЦ, удружује и САНУ, АНУРС, Народну библиотеку Србије, Завод за наставна средства и уџбенике Србије, само су неки од имена и ауторитета који ће дати свој обол што достојанственијем обиљежавању 480-годишњице Горажданске штампарије, Јубилеја који нас је затекаао у вријеме најстрашније агресије на наш народ.

На жалост ни у нашој Српској нису створени предуслови да се отклоне негативне околности и помогне обнова Светог Ђорђа на Дрини. Нису урађени истраживачки радови, дати предуслови и одговарајући пројекти. За читаво ово вријеме од 1992. године Влада Републике Српске није испољила оно што се од ње очекивало, није ријешила елементарне оквире обнове храма, нити позвала пријатељске земље и институције у помоћ.

Ово је дио ширег текста сачињеног 1992. године који сам посветио обнови Храма Светог Ђорђа на Дрини…

Аутор: Проф. Милош Спајић

Српско Горажде, јуна 1999.


* Први штампани Служабник на Балкану.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s