29.децембар 2020. – ПОЛИТИКА је објавила, у рубрици Култура, текст „Београдско четворојеванђеље” у Музеју града Београда.
Ево тог текста:
„Београдско четворојеванђеље” у Музеју града Београда
Изложба „Београдско четворојеванђеље” биће отворена данас у „Конаку кнегиње Љубице” и трајаће до 25. јануара 2021. године, саопштили су из Музеја града Београда, а преноси Танјуг.
Како се истиче, овај музеј у свом фонду чува вредан примерак Београдског четворојеванђеља, прве књиге штампане у Београду, 4. августа 1552. године. Он садржи комплетан текст на 211 листова и један је од најбоље очуваних, од укупно четрдесетак сачуваних примерака. Штампан је на папиру, у фолио формату, крупним ћириличним словима на српскословенском књижевном језику. Укоричен је у кожни повез с металним копчама, а корице су урађене у златотиску. Подсећа се и да је Јеванђеље (Нови завет) најзначајнија хришћанска богослужбена књига, у којој су испричани живот, учења и дела Исуса Христа, као и његово страдање и васкрсење. Остаје забележено да је Београд једини град на Балканском полуострву који је у 19. веку имао штампарију за књиге на српскословенском језику. Занимљива је и околност да београдска штампарија није настала под окриљем Српске православне цркве, у манастиру, већ у граду, у световној средини. Са Београдским четворојеванђељем је заправо отпочело штампање књига у Београду, настављено тек по обнављању српске државности у 19. веку, у Кнежевини Србији, 1831. године.
Размишљао сам да ли да реагујем на нетачне наводе из тог текста. Сутрадан сам одлучио и мејлом послао Политици следећи текст:
У нашем цењеном листу „Политика“, у уторак 29.12.2020. у рубрици Култура, објављен је, непотписани чланак „Београдско четворојеванђеље” у Музеју града Београда.
За сваку похвалу је и организација овакве изложбе и настојање и организатора и „Политике“ да се овакве културне вредности представе јавности. И то треба стално радити – да не падне у заборав културно наслеђе и сећње на подвижничка дела, људи који су у поробљеним српским земљама, прихватили нову технологију штампања књига и оставили нам у наслеђе дела велике вредности.
У поменутом чланку, међутим, објављено је: „Остаје забележено да је Београд једини град на Балканском полуострву који је у 19. веку имао штампарију за књиге на српскословенском језику“. што не одговара истини. Може се разумети да је погрешно означено време , 19. век (књига је штампана 1522. године, дакле треба да стоји у 16. веку), али не стоји чињеница да је, у 16. веку , у Београду била једина штампарија на Балкану која је штампала књиге на српскословенском језику.
Подсећам да је, прошле године обележена 500-та годишњица од завршетка штампања Литургије/Служабника (1519), прве књиге Горажданске штампарије, Божидара Љубавића – Горажданина, која је на српском језику и писму штампала књиге у периоду 1519-1523. године „в’месте Горажде на реце Дрине„.
Осим тога, у 16. веку, поред штампарије Божидара Горажданина у Горажду 1519, указујем и на рад Рујанске штампарије 1536, Грачаничке 1539, Милешевске 1544 и 1557, Београдске 1552 до Мркшине штампарије 1552. године.
Све су оне дале капитално добро свих нас. То нас обавезује да, данас и увек, афирмишемо ту културну тековину, на примеран начин представимо и спасимо од заборава.
С поштовањем,
Миломир-Мимо Тамбурић
П.С. – Наредне 2021. године, навршава се 500 година од завршетка штампања Псалтира горажданског (1521) – да се не заборави.
Обнова Сопотнице 